У интервјуу са Матијасом Депфнером, председник Србије, Александар Вучић, износи низ тврдњи у вези са Косовом, Бриселским споразумом, односима са Европском унијом (ЕУ) и ратом у Украјини. Неке од ових изјава су представљене селективно, изостављајући важан историјски, правни и политички контекст. У неким случајевима, ове изјаве граде наратив да је Србија жртва двоструких стандарда Запада, док се одговорност за неспровођење споразума првенствено приписује Косову.
Релативизовање руске агресије у Украјини и поређење са интервенцијом НАТО-а 1999. године
У једном делу интервјуа, Вучић упоређује интервенцију НАТО-а на Косову 1999. године са руским ратом против Украјине. Говорећи о рату и потреби за мировним споразумом, он каже:
„Које је било оправдање за инвазију на Србију? И било је боље постићи тај договор после 78 дана рата са НАТО-ом са наше стране и са стране НАТО-а 1999. године него наставити тај рат.“ (На албанском: „Које је било оправдање за инвазију на Србију? И било је боље постићи тај договор после 78 дана рата са НАТО-ом са наше стране и са стране НАТО-а 1999. године него наставити тај рат.“)
На овај начин, Вучић ставља интервенцију НАТО-а у исти оквир као и руску инвазију на Украјину, представљајући је као сукоб у коме су обе стране биле део рата који је требало да се оконча преговорима. У другим деловима његовог јавног дискурса, овај аргумент је праћен тврдњом да Србија није напала другу државу и да је НАТО прекршио међународно право војном интервенцијом.
Ово поређење изједначава две ситуације са различитим историјским и правним контекстима. У случају Косова, интервенција НАТО-а уследила је након дугог периода оружаног сукоба, систематске репресије, масовних протеравања и злочина које су над цивилним становништвом косовских Албанаца починиле српске и југословенске снаге. Међународна документација о овим злочинима укључује извештаје Уједињених нација (УН), Хуман Ригхт Ватцх, ОЕБС дхе Међународни кривични трибунал за бившу Југославију.
Представљање НАТО интервенције искључиво као „напада на Србију“ и директно упоређивање са руском инвазијом на Украјину изоставља контекст злочина и хуманитарне кризе на Косову.
Овај наратив су користили и понављали српски и руски званичници и медији блиски њима, који представљају интервенцију НАТО-а на Косову и његову независност као „преседан“ за акције Русије у Украјини.
Званичници Београда искористили су рат у Украјини да потврде свој аргумент да је Србија била жртва сличног кршења територијалног интегритета у случају Косова. Шеф Канцеларије за Косово Владе Републике Србије, Петар Петковић, је изјавио да „сада сви говоре о кршењу територијалног интегритета Украјине, а управо се то догодило и са Србијом по питању Косова и Метохије“. Кроз ово поређење, случај Косова се представља као еквивалент инвазији и кршењу територијалног интегритета Украјине.
С друге стране, званичници Кремља, посебно Владимир Путин дхе Сергеј Лавров, користили су Косово као аргумент за оправдање руских војних акција. Најчешће поређење је оно између Косова и Крима: према овој тврдњи, ако је Запад подржао независност Косова након интервенције НАТО-а, онда је Русија имала право да подржи сецесију и каснију анексију Крима. Лавров је такође тврдио да Запад примењује „двоструке стандарде“ прихватајући самоопредељење на Косову, али се противећи референдуму који је Русија организовала на Криму.
Ове наративе су додатно појачали руски медији на српском језику, попут Спутњика и РТ-а, као и неки српски медији, који су поново објавили и дистрибуирали изјаве руских и српских званичника. Поред поређења Косова и Крима, у овом садржају су промовисане и друге паралеле, попут оне између Речка и Буче, где се тврди да су злочини у Украјини „постављено„слично ономе што Београд тврди о Рачку“.
Тврдња да Косово није спровело Бриселски споразум
Говорећи о процесу европских интеграција Србије, Вучић наводи:
„...само једна ствар коју су албанске власти на Косову морале да ураде, а то је формирање Заједнице српских општина, уопште није испуњена...“ (На албанском: „...само једна ствар коју су албанске власти на Косову морале да ураде, а то је формирање Заједнице српских општина, уопште није испуњена...“)
Он тврди да је након споразума једина обавеза коју су косовске власти морале да испуне била формирање Заједнице општина са српском већином, док је Србија испунила своје обавезе.
Чињеница је да Заједница/Удружење општина са већинском српском већином није основана. Међутим, тврдња да је то била „једина“ обавеза Косова је нетачна. Бриселски споразум из 2013. године Садржао је 15 тачака и предвиђао је низ обавеза за обе стране.
Вучић такође не помиње пресуду Уставног суда Косова из 2015. године, којом је утврђено да неки од принципа за оснивање Заједнице нису у потпуности у складу са Уставом и да је потребно њихово усклађивање са уставним стандардима. Стога, представљање проблема искључиво као одбијања Косова да испуни обавезу изоставља суштински део правног контекста.
Вучић такође тврди да је Србија испунила своје обавезе:
„...ми смо у исто време извршили и разградњу неких наших институција и свега осталог.” (На албанском: „…нендеркое, не кисхим есхтеме есхтеме е диса пер институтесјонер тона дхе теретер.”)
Ова формулација је једнострана. Србија је предузела кораке ка интеграцији неких структура у косовски систем, али тврдња да је Србија испунила све обавезе, док Косово није, не одражава сложену и делимичну имплементацију споразума из дијалога.
У спровођењу Бриселског споразума, и Србија и Косово су испунили неке обавезе, али нису успели у другима. Србија је прихватила кретање са регистарским таблицама РКС и косовским личним картама, и раније је дозволила интеграцију полицијских и правосудних структура на северу, док је Косово спровело неколико техничких споразума, укључујући телефонски код +383, лиценцирање Електросевера, спровођење одлуке о имовини манастира Дечани, као и споразуме о документима, регистарским таблицама и несталим лицима. Међутим, Србија није у потпуности испунила своју обавезу да не омета чланство Косова у међународним организацијама, наставила је своје дипломатско противљење Косову и није напредовала ка потпуној нормализацији односа. С друге стране, Косово није основало Удружење/Заједницу општина са већинском српском већином, што представља једну од главних обавеза Бриселског споразума, док је пуна институционална и политичка интеграција севера остала крхка због бојкота и политичких тензија. Стога је тврдња да је Србија испунила све обавезе, док Косово није спровело споразум, нетачна и не одражава у потпуности процес спровођења споразума од стране обе стране.
Тврдња да је ЕУ супотписала Бриселски споразум
Вучић такође каже:
„...потписала га је Европска унија.“ (На албанском: „...потписала га је Европска унија.“)
Ова формулација је нетачна. Бриселски споразум је постигнут између Косова и Србије у оквиру дијалога уз посредовање ЕУ. Европска унија је имала улогу медијатори и фацилитатори дијалога, али није била страна потписница у истом смислу као Косово и Србија.
На овај начин, Вучић конструише наратив где се Србија представља као страна која је правила компромисе и испуњавала обавезе, док је Косово страна која је првенствено одговорна за неспровођење споразума. Паралелно, поређење НАТО-а са Русијом у Украјини служи релативизацији одговорности за агресију и смештању два сукоба са различитим историјским и правним контекстима у исти оквир.