Изјаву председника Србије Александра Вучића о могућности промене тока реке Ибар треба посматрати изван њене техничке димензије. Дана 9. августа 2026. године, председник Србије Александар Вучић, изјавио је да је Србија позвала стручњаке, инжењере и представнике грађевинског сектора да испитају могућност промене тока реке Ибар. Он је ову могућност директно повезао са дешавањима на северу Косова, рекавши да „видећемо шта ће Албанци урадити и како ће се понашати“. Вучић је рекао да Србија има „другачије разлоге“ за промену тока реке.
Затим се вратио на ову тему помињући подручје Рибарић и језеро Ујман/Газиводе, наводећи да није знао „да ли ће [језеро] бити тамо сутра или где ће бити“. Иако је касније тврдио да није угрожен нико и да се радило само о управљању водотоцима на територији Србије, његова формулација је јасно повезала хидротехничко питање са политичким дешавањима на Косову.
Изјаве су дате у напетом контексту након акције косовских власти да сруше недозвољене објекте у близини језера Ујман. Приштина је третиран ове градње као кршење закона, док је Београд представио те акције као притисак на Србе и њихову имовину. Из тог разлога, Вучићева изјава није схваћена само као хидротехнички предлог, већ као политичка претња везана за управљање водним ресурсима. Штавише, Ибар је прекогранична река која извире у Црној Гори, пролази кроз Србију, улази у Косово, а затим се враћа у Србију, док снабдева језеро Ујман.
Ту до изражаја долази хибридна димензија декларације. Према Европској унији, хибридне претње могу укључивати манипулацију информацијама, сајбер нападе, економски утицај, политичко маневрисање, присилну дипломатију и војне претње, које се користе у комбинацији ради слабљења државе или институције. ЕУ такође разматра критична инфраструктура, укључујући и сектор вода, као једно од подручја које морају бити заштићене од хибридних претњи.
У том смислу, Вучићева изјава је важна не само због онога што се технички може урадити, већ и због ефекта који претња ствара. Није рекао само да Србија проучава инжењерски пројекат; повезао је промену протока са понашањем „Албанаца“. Дакле, вода се појављује као политичка полуга: ако се дешавања на северу Косова наставе у правцу који је неприхватљив за Београд, Србија упозорава да би могла размотрити интервенцију у извору од којег зависи важан део косовског водоснабдевачког и енергетског система.
Реакције Косова, Албаније и међународне заједнице
На Косову је изјава схваћена као претећа. Вршилац дужности председника, Албулена Хаџију, описано идеју као „апсурдну“, „претећу“ и „шовинистичку“, наглашавајући да су систем Ибар-Лепенац и језеро Ујман од виталног значаја за водоснабдевање, енергију, пољопривреду и животе стотина хиљада грађана. Вршилац дужности министра заштите животне средине, Фиторе Пацоли, такође је изјавио да се водни ресурси не могу користити као инструмент претње, притисак или дестабилизација.
У међувремену, професор Албан Курики ЦЕНИО да је делимично преусмеравање воде технички могуће, али би захтевало бране, канале или тунеле, велика улагања и детаљне хидролошке, геолошке и еколошке студије. Велико и дугорочно смањење протока би утицало на водоснабдевање, енергетику, индустрију и пољопривреду Косова.
Из Албаније, министар за Европу и спољне послове, Ферит Хоџа, изјавио је да се вода не може користити као инструмент политичког притиска или као средство кажњавања и нагласио подршку Албаније праву Косова на безбедност, одрживи развој и заштиту водних ресурса. Министар спољних послова Републике Србије Марко Ђурић одговорио је тврдњом да ће Србија одлучите сами за управљање својим природним ресурсима. Премијер Еди Рама је реаговао описујући овај приступ као „политички фолклор„, рекавши да ће Ибри наставити да тече „према географији, а не према фолклору“. Ђурић одговара Рами, рекавши да „…[Ибри није део албанског речног система.„. Сукоб је показао да се питање Ибра у року од неколико дана претворило у дипломатску дебату између Београда и Тиране.“
Европска унија и Сједињене Америчке Државе су такође реаговале на изјаве. ЕУ упозоритида изјаве о могућим променама тока река не доприносе нормализацији односа Косова и Србије и да такве акције треба избегавати.
Амерички Стејт департмент је нагласио да мир и стабилност на Западном Балкану су приоритети за САД и да је нормализација односа између Косова и Србије неопходан део овог процеса. Било је и критика унутар саме Србије.
У Србији је такође било реакција стручњака и оних који су упознати са проблемом. Хидротехнички стручњак Јован Деспотовић тврдио је да Ибри не може се лечити као водни ресурс којим се може управљати једнострано, док је Душан Јањић Вучићеву реторику описао као опасно и упозорио да би коришћење овог питања као „идеолошко-пропагандне мантре“ могло повећати тензије.
Вода као критична инфраструктура и инструмент хибридног ратовања
У случају Ибра, потенцијал за овај притисак је посебно висок због улоге језера Ујман. Акумулација је део система Ибар-Лепенац, који је важан за водоснабдевање, пољопривреду, индустрију и енергетски систем Косова. Према анализи стручњака Албана Курићија, велика и дугорочна промена протока могла би утицати на производњу хидроелектричне енергије и створити проблеме у подели воде између снабдевања становништва, енергетике, индустрије, пољопривреде и еколошког протока.
Због тога је Ујман типичан пример критичне инфраструктуре са ланчаним ефектима. Прекид или смањење извора воде не утиче само на снабдевање водом. Може утицати на енергију, индустријску производњу, пољопривреду и јавне услуге. Управо из тог разлога, ЕУ То обухвата секторе вода, енергетике, транспорта и здравства у оквиру заштите критичне инфраструктуре од хибридних претњи.
Ову логику илуструје и Напад на канал Ибар-Лепенац у новембру 2024.Експлозија у Зубином Потоку оштетила је део виталне инфраструктуре везане за водоснабдевање и функционисање енергетског система Косова. Приштина је повезала напад са Србијом, док је Београд негирао оптужбе. Иако одговорност за напад остаје посебно питање, мета напада показује стратешки значај водне инфраструктуре: један канал може створити последице по енергетику, воду и економију.
Ово није први пут да се Ујман/Газивода користи у српском политичком дискурсу као стратешки фактор. Вучић је 2015. године изјавио да „Не одустајемо од Газивода„, док је 2016. године представио хидросистем као стратешки важно за Србе на северу КосоваУјмани/Газивода је 2018. године био једна од главних тачака његове посете северном Косову. Након посете Хашима Тачија језеру исте године, тензије су расле све до тада након Тачијеве посете, је упуцан у ресторану где је пио кафу. Затим је неколико десетина припадника косовских специјалних снага РОСУ стајало око језера и хидроелектране Ујмани/Газиводе, а Вучић је наредио да се српска војска стави у стање високе приправности. Ове епизоде показују да је Ујмани/Газиводе одавно део политичке и безбедносне димензије, а не само управљања водама.
Газиводе су биле међу питањима укљученим у Вашингтонски споразум, који су Београд и Приштина потписали 4. септембра 2020. године у Сједињеним Америчким Државама (САД). Споразум је предвиђао да се, у сарадњи са Министарством енергетике САД, спроведе студија о дељењу језера као извора енергије и воде.
Догађаји који су уследили након напада на канал Ибар-Лепенац такође појачавају овај контекст. Вучић је 2024. године рекао да идеја о промени тока Ибра постоји деценијама, али је изјавио да је и сам био против тога јер није желео да се „природа користи у политичке сврхе“. Међутим, у августу 2026. године је рекао да су стручњаци већ позвани да испитају могућност промене тока и повезао је то са дешавањима на северу Косова. Дакле, чак и без тврдње да имамо потврђен план за реализацију пројекта, имамо важну промену у политичкој функцији реторике о води.
Каховка: када је вода постала стратешко оружје
Један од најближих примера логици која се појављује у случају Ибар јесте уништење бране Каховка у Украјини 6. јуна 2023. године од стране руске војске. Уништење бране на реци Дњепар изазвало је масовне поплаве, оштећење инфраструктуре и кризу водоснабдевања, а истовремено је утицало и на пољопривреду и производњу енергије. НАТО анализе-да уништење бране третирају као ударац по критичној инфраструктури са истовременим војним, енергетским, водним, економским и хуманитарним последицама.
У војном смислу, поплава услови терена су се такође променили и закомпликовала могућу украјинску офанзиву дуж Дњепра.
Случај Каховке тако показује да се контрола воде може користити за стварање вишедимензионалних последица: хидротехнички објекат може истовремено бити енергетска инфраструктура, извор воде, пољопривредна имовина и важан елемент војног терена.