У интервјуу датом 12. јула 2026. у емисији „Неисприкано“ Снежана Пауновић, министарка државне управе и локалне самоуправе у Влади Србије, на српској телевизији Курир ТВ, промовисала је неколико наратива о Косову, рату 1998–1999. и послератном периоду.
Током интервјуа, Пауновић је артикулисала тврдње које представљају Србе као главне жртве дешавања на Косову, делегитимизују улогу међународне заједнице и релативизују политику режима Слободана Милошевића. Ове изјаве граде интерпретативни оквир у којем се Србија представља као заштитник права Срба и гарант стабилности, док се косовски Албанци и међународне институције представљају као фактори одговорни за наводну несигурност и наводне етничке поделе. У овом интервјуу, изјавила је да би, да је била на Милошевићевом месту 1998. године, етнички очистила Косово.
Наратив 1: Косово је историјска и вечна српска земља
Доминантна нарација интервјуа је да Косово представља неодвојиви део Србије, док се његова независност сматра привременом и наметнутом државом. Косово је представљено као „српска света земља“, нераскидиво повезана са српским историјским, националним и верским идентитетом. У том контексту, његов повратак под српски суверенитет третира се као неизбежан историјски процес.
„Много је остало, али пре свега остаје чињеница да је ово српска земља. И веровање да нема Србина који би могао да потпише да се зове другачије... Косово и Метохија ће поново бити део Србије и место за све оне који желе да тамо живе, са свешћу да морају поштовати ову свету српску земљу... Наставићу да подсећам генерације да никада не забораве колико је ово свето за нас и да је наше... Ниједна окупација не траје вечно, па ни ова неће трајати.“
Наратив 2: Албанци деценијама развијају пројекат етничког чишћења Срба
Интервју додатно промовише идеју да сукоб на Косову није почео крајем 1990-их, већ је резултат дугорочног албанског пројекта стварања „Велике Албаније“ и постепеног елиминисања српског присуства. Према њеним речима, овај пројекат је почео са Призренском лигом и спроведен је куповином српске имовине, стварањем етнички хомогених подручја и уништавањем српског историјског наслеђа.
„Не знам да ли се икада завршио. Од Призренске лиге и њихових стратешких докумената за стварање Велике Албаније, тај рат никада није престао... Одмах после Другог светског рата стратешки су куповали српску имовину, стварајући етнички чиста подручја на Косову и Метохији, која су касније постала базе за ОВК... Са пуном свешћу су радили на искорењивању аутентичности, историје и идентитета Срба.“
Наратив 3: ОВК је била терористичка организација и Србија је водила легитиман рат против тероризма
Једна од централних наратива је представљање ОВК искључиво као терористичке организације, док се операције српских снага описују као легитимне мере заштите грађана и борбе против тероризма. Операција у Преказу се такође оправдава тврдњом да је Адем Јашари користио своју породицу као штит. У овом контексту, ратни злочини и масакри које су починиле српске снаге над албанским цивилима се или релативизују или потпуно преписују. Напад на породицу Јашари у Преказу се представља као кривица жртава и самог вође ОВК, ослобађајући државу одговорности за убиство жена и деце. Слично томе, светски познати масакри, попут оног у Рачку, који је послужио као прекретница за НАТО интервенцију, описују се као пуке „импровизације“ и медијске измишљотине западне и албанске пропаганде.
„Адем Јашари је био човек који је, са својом терористичком групом, онемогућио кретање између Пећи и Приштине. На том путу су убијани Срби и нападнуте породице... Зашто је убијена породица Адема Јашарија? Зато што се он крио иза ње. Жртвовао их је... Имамо озбиљне жртве тих терористичких напада. Од првог тренутка то је била организована војска.“
„Хајде да не причамо о Рачку. Даница Маринковић је жива па може да каже и гласно говори колико је импровизације била сама.“
Наратив 4: Србија је била жртва међународне пропаганде, а НАТО је интервенисао на основу манипулација
Интервју гради наратив да војна интервенција НАТО-а против Савезне Републике Југославије није била резултат кршења људских права или ратних злочина, већ координисане пропагандне кампање против Србије. Пауновић тврди да су главни догађаји који су послужили као оправдање за међународну интервенцију, укључујући тровање албанске школске деце 1990. и масакр у Рачку 1999. године, били измишљени или манипулисани како би се створио наратив који је легитимисао НАТО бомбардовање. Овим приступом, одговорност за интервенцију се пребацује са поступака тадашњег српског режима на медије, међународне актере и западне институције, који су представљени као део организоване кампање против Србије.
„Онда смо имали ситуацију када се тврдило да су изненада отровани водом коју смо сви заједно попили... Та слика је послата свету као потпуно веродостојан доказ о тровању албанске деце на Косову. Корак по корак ово је довело до бомбардовања суверене државе... Ништа од онога што се догодило као мотив за интервенцију НАТО-а није била права историја... Да не причамо ни о Рачку, каква је то била велика импровизација.“
Наратив 5: Срби су главне жртве рата на Косову
Ова нарација представља Србе као главне и сталне жртве рата на Косову, градећи перцепцију да српска заједница и даље живи у стању несигурности сличном периоду рата 1998–1999. Кроз наводе о отмицама, организованим протеривањима и сталној опасности од Албанаца, наратив има за циљ да створи идеју да постоји намерни процес да се Косово учини „етнички празним“ од Срба. Овај оквир колективне виктимизације помера фокус са сложености сукоба и одговорности страна, представљајући српску заједницу само као објекат насиља и систематског притиска.
„Почеле су отмице, насилни уласци у домове и слање људи у непознате дестинације... Људи који данас живе на Косову и Метохији живе као да је још увек 1998. година у погледу безбедности, или још горе, као да је јул 1999... Изложени су могућности да било која локална албанска будала измисли да је у нечему учествовала... Јер циљ је да Косово и Метохија остану етнички празне.“
Наратив 6: КФОР и међународна заједница су окупатори Косова
У овој нарацији, КФОР и међународна заједница су представљени као спољни актери који су наметнули контролу над Косовом, описани као „окупатори“ а не као међународне мисије успостављене након завршетка рата. Кроз тумачење које карактерише интервенцију НАТО-а 1999. године као војну агресију, а међународно присуство као њен наставак, наратив има за циљ да делегитимише улогу ових актера у послератном периоду. Конструише идеју да би одлазак КФОР-а и међународних институција означио крај „окупације“, представљајући тренутни политички и безбедносни поредак на Косову као наметнут, а не као резултат постконфликтних дешавања.
„У ствари, ово је била копнена окупација Косова, коју нису успели да остваре нападом који су касније назвали 'Милосрдни анђео'... Прошли су кроз Кошаре захваљујући менторима који су им помагали од почетка... Чекаћемо да КФОР оде, а са њим можда и сви они који су дошли са њим. Ниједна окупација не траје вечно, па ни ова неће трајати. Чекали смо пет стотина година да Турци оду, па ћемо чекати да КФОР оде, а са њим и сви они који су дошли са њим. Космет ће поново бити део Србије и простор за све оне који желе да живе у њему поштујући ту свету српску земљу.“
Наратив 7: Слободан Милошевић је био бранилац Срба и био је неправедно демонизован
Пауновић представља Слободана Милошевића као вођу који је штитио интересе и безбедност Срба на Косову, релативизујући или поричући одговорност за своју политику током 90-их. Приказујући га као фигуру коју међународни актери неправедно погрешно тумаче и „демонизују“, наратив има за циљ да замени његову слику као одговорног за репресивну политику сликом браниоца српске заједнице. Прави разлику између „његове политике“ и „личних грешака“, минимизирајући последице државних акција под његовим вођством и доводећи у питање историјска тумачења која повезују Милошевићев режим са ратовима и злочинима почињеним у бившој Југославији.
„За Србе на Косову и Метохији ово није била само реченица коју је неко изговорио, већ обећање које је Слободан Милошевић испунио... Од највећег фактора мира и стабилности на Балкану после Дејтона, претворио се у 'балканског касапина'... Политика Слободана Милошевића није била погрешна. Можда је правио грешке као резултат свог карактера, али његова политика није била погрешна.“
Наратив 8: Албанци су починили етничко чишћење Срба након 1999. године
Након завршетка рата на Косову, Пауновићева нарација конструише период после 1999. године као фазу организованог етничког чишћења Срба од стране Албанаца, објашњавајући расељавање српске заједнице као директну последицу насиља, застрашивања и уништавања имовине. Ослањајући се на лична сведочанства о губитку домова, имовине и породичних сећања, наратив настоји да створи слику заједнице систематски протеране из својих традиционалних насеља. Кроз ову интерпретацију, она своди сложеност послератног периода на једнострани однос жртве и починиоца, превиђајући друге историјске факторе и многе догађаје који су утицали на кретање становништва након сукоба.
„Почеле су отмице, провале у куће и слање људи у непознатим правцима... Мој отац је веома лоше доживео чињеницу да је морао да оде... Немам ниједну фотографију из детињства. Завесе су остале на прозорима; само смо затворили стан и отишли... Када сам се вратио после пет или шест година, у стану није било ни славине... Као термити, све су однели.“
Наратив 9: Само Србија гарантује суживот и права Албанцима
Пауновић представља Србију као јединог гаранта стабилности, благостања и међуетничког суживота у односу на косовске Албанце. Кроз тврдње да Албанци, посебно млађе генерације, имају више поверења у српске институције него у косовске, наратив има за циљ да делегитимише државност и институције Косова, представљајући га као ентитет неспособан да пружи услуге и безбедност. Истовремено, гради позитивну слику о Србији као функционалнијем и инклузивнијем систему, користећи изоловане примере коришћења услуга у Београду како би поткрепио тврдњу да и Албанци признају Србију као најпоузданији ауторитет.
„Млађе генерације више нису толико фасциниране идејама Велике Албаније... Воле Београд и знају да је тамо добар живот. Користе погодности да се лече у Београду. Имају више поверења у здравствени систем у Београду него у онај у Приштини... Зато ће Косово и Метохија увек остати српско, јер чак и они који припадају народу који га је освојио имају више вере у Србију него у такозвано независно Косово.“
Наратив 10: Србија се уздржала од „етничког чишћења“, иако је требало да употреби много оштрије мере
Пауновић представља Србију 90-их као актера који је показао „уздржаност“ и није предузео довољне мере против Албанаца на Косову, сугеришући да је државна политика требало да буде још оштрија. Кроз идеју „етничког чишћења“ и представљање протеривања становништва као оправдане мере, наратив има за циљ да нормализује репресивне акције тадашњег режима. Редефинише насиље и кампање против цивилног становништва као легитимне мере против „терориста“, чиме се избегава одговорност српских државних структура за тешка кршења људских права и злочине почињене током рата на Косову.
„Да сам Слободан Милошевић, етнички бих очистио Косово 1998. године. И то је најстрожа квалификација коју сам икада у животу изрекао, али не на начин да их ликвидирам као што покушавају да етнички очисте Косово, већ на начин да свако ко се не осећа као становник Савезне Републике Југославије треба да је напусти и оде у своју родну земљу. Док би они који су изабрали терористичке акције били елиминисани на начин на који се тероризам обично бори.“