Медијска етика у извештавању о деци

Написали: Аргнесе Хакхиај и Реита Деми

У суботу, 15. маја, косовски медији су се поново суочили са осетљивим извештавањем о сексуалном злостављању, осим што је овог пута извештавање укључивало и децу. Упркос важећим етичким кодексима и законима, видео снимци и трагови који воде до идентификације жртве и умешаних особа поново су дистрибуирани у већини онлајн медија. Потоњи нису нимало оклевали да искористе овај осетљиви видео, који је приказивао насиље, као средство за привлачење велике публике. 

Извештавање о сексуалном насиљу значи не само проналажење правог језика, већ и контекста и осетљивости за комуникацију трауме која је истовремено дубоко лична и питање друштвене политике; оптерећена вековима стигме, дискриминације и угњетавања. Извештавање о сексуалном насиљу захтева посебну етичку осетљивост, вештине интервјуисања и знање о жртвама, починиоцима, закону и психологији.

Извештавање о овим осетљивим догађајима увек покреће правна, етичка и професионална питања у вези са заштитом приватности жртава и злостављача. Медији, посебно онлајн медији, створили су традицију да крше сваки етички, професионални и правни принцип када извештавају о овим догађајима.

Проблеми након пријављивања

Без обзира на то да ли је догађај у јавном интересу, медији имају обавезу да заштите идентитет/приватну сферу појединца и да воде рачуна о његовој добробити, без обзира на то да ли су особе укључене у такав догађај јавне личности или не.

Према међународним етичким и професионалним кодексима, свим жртвама укљученим у осетљиве случајеве аутоматски се гарантује трајна анонимност. У ствари, Устав Косова, заједно са Законом о заштити деце, члан 39; „Заштита права на приватност“ и члан 46; „Заштита деце у масовним медијима“, заједно са Независним медијским споразумом, штите, регулишу и захтевају поштовање њихових права. Такође, Кодекс писаних медија, члан 6, „Заштита деце и малолетника“, наводи да: Новине, портали и новинске агенције ни на који начин неће идентификовати децу млађу од 18 година која су умешана у кривична дела, било као сведоке или окривљене.

Упркос овом пропису, на Косову су особе које су биле директно или индиректно умешане у такве догађаје разоткривене без икаквих новинарских етичких стандарда. Сходно томе, жртве умешане у ове догађаје додатно трауматизују медији, заједно са својим породицама и друштвеним кругом, где се очекује да ће им тај публицитет изазвати срамоту и стигматизацију.

Последице публицитета жртве могу бити посебно тешке за децу јер је њихова самосвест у великој мери зависна од других и вршњака, истичу Адлер, Меклелан и Пју, 1999. Деца имају способност да осећају стид и срамоту већ са 3 или 4 године, а истраживање Абрамса, Бенета и Гилингема показало је да до 10 година млади људи могу да доживе стид једноставно погађајући или претпостављајући да их други негативно процењују. У међувремену, Финкелхор и Браун (1985) идентификују стигматизацију као једну од четири кључне динамике које објашњавају везу између виктимизације сексуалног злостављања и негативних емоционалних и друштвених последица за жртве. 

Поред информисања, медији морају имати етичку одговорност да заштите жртве, па новинари морају осигурати да унутар текста не наводе никакве информације које воде до директног или индиректног идентификовања жртава, као што су лични подаци; име, презиме, године, место становања, чланови породице, изглед, националност, локација догађаја, видео, друштво итд. Новинар који извештава о овим догађајима мора бити посебно опрезан у погледу информација које би биле широко познате у локалној заједници, морају знати да публика може комбиновати информације унутар чланка и идентификовати особу, што може проузроковати психолошку и социјалну штету жртви. 

Нажалост, већина медија на Косову крши ове принципе и има тенденцију да објави не само податке о жртви као што су иницијали, место пребивалишта, већ и њену/његову/њихову фотографију и контактира чланове породице или рођаке или очевице.

Да би новинари били професионалнији када извештавају о овим догађајима, Група за комуникације Уједињених нација (UNCG), је саставио неке од тачака које треба да следе, а оне су следеће:

1. Уравнотежење потребе јавности за информацијама са потенцијалном штетом или непријатностима.
2. Повећана осетљивост у раду са децом или адолесцентима, жртвама родно заснованог и сексуалног насиља и другим рањивим групама.
3. Када извештавате о жртвама насиља, избегавајте објављивање и емитовање детаља који крше достојанство или материјалне и духовне интересе жртве. 
4. Уравнотежење права осумњиченог на правично суђење и права јавности да зна.
5. Узимајући у обзир дугорочне импликације и одрживост објављеног чланка. 

С друге стране, УНИЦЕФ-а, представља 7 смерница за новинаре када извештавају о деци у овим ситуацијама:

1. Немојте даље стигматизовати ниједно дете; избегавајте категоризације или описе који излажу дете негативним последицама – укључујући додатну физичку или психолошку штету, или доживотно злостављање, дискриминацију или одбацивање од стране локалних заједница.
2. Увек наведите тачан контекст за дететову причу или слику.
3. Увек промените име и прикријте визуелни идентитет/или немојте користити име било ког детета које се идентификује као:
   • жртва сексуалног злостављања или експлоатације,
   • починилац физичког или сексуалног злостављања,
   • ХИВ позитиван или живи са СИДОМ, осим ако дете, родитељ или старатељ не дају потпуни информисани пристанак,
   • оптужен или осуђен за кривично дело.
4. У одређеним околностима опасности или потенцијалног ризика од повреде или казне, промените име и прикријте визуелни идентитет сваког детета које је идентификовано као:
   • Дете члан криминалних/екстремистичких група
   • тражилац азила, избеглица или интерно расељено лице.
5. У одређеним случајевима, коришћење идентитета детета (његовог имена и/или препознатљиве слике) је у најбољем интересу детета. Међутим, када се користи идентитет детета, дете треба и даље бити заштићено од штете и подржано у случају било какве стигматизације или одмазде. На пример:
   • Када дете започне контакт са новинаром, мора се поштовати његово право на изражавање.
   • када је дете део одрживог програма социјалне активације или мобилизације и жели да буде идентификовано као такво
   • када је дете укључено у психосоцијални програм и полагање права на своје име и идентитет је део његовог здравог развоја.
6. Потврдите тачност онога што дете има да каже, било са другом децом или са одраслом особом, по могућству са обоје.
7. Када сумњате да је дете у опасности, извештавајте о целокупној ситуацији за децу, а не о појединачном детету, без обзира на то колико је прича валидна.

 EMI приступ сексуалном образовању и улога медија

Друга перспектива из које се може посматрати сексуално узнемиравање јесте недостатак знања о правом сексу. Уз недостатак сексуалног образовања, невољност родитеља да разговарају о овим темама, поседовање технологија тера децу да траже информације негде другде; почевши прво од својих вршњака, а затим у медијима којима имају приступ. Студије показују да млади људи у Европи све више имају приступ интернету, имају паметне телефоне, таблете и телевизију, а истовремено имају приступ или поседују часописе намењене женама или мушкарцима, где такође постоје информације о сексу. Према студији „Деца ЕУ на интернету“, деца узраста од 9 до 16 година видела су сексуалне слике на интернету.

Иако су масовни медији попут телевизије, интернета, часописа, филмова, музике и друштвених мрежа од великог значаја за младе људе јер им омогућавају да остану повезани, они такође генеришу информације о сексуалности. Стога, масовни медији све више пружају сексуално образовање младима поред школских програма и родитељима.

Питање које се овде мора поставити јесте да ли су ове информације добијене из масовних медија адекватне.

Због недостатка дигиталног образовања, које спада у оквир медијског образовања, деца се неправилно крећу интернетом и не разликују стварне односе од оних слика које се појављују на интернету, на основу којих граде концепт реализације односа.

Све, начин на који смо изграђени, своди се на то да ли дајемо добар пример или не. Деца се граде на основу модела којима су изложена, уз недостатак медијског образовања и сексуалног образовања, усвајају улоге које виде на интернету, а које су у већини случајева нездраве. Миранда Хорват, професорка на Универзитету Мидлсекс, наглашава да „ако почнемо да учимо децу о једнакости и поштовању када имају 5 или 6 година, у време када се сусрећу са порнографијом, у адолесценцији, моћи ће да бирају и виде недостатак поштовања и емоција које нам порнографија пружа. Биће боље опремљени да се носе са оним што им се представља“.

Једна од највећих забринутости у вези са неприкладним сексуалним образовањем и штетном навигацијом је лак приступ порнографији коју нуде дигиталне платформе попут веб-сајтова. Ако би дете или млада особа која тражи информације на интернету разумела суштину функције слика и информација које се тамо приказују, онда би кликнула на сајтове који пружају тачне информације, што би било позитивно. Међутим, са тренутним знањем младих о функционисању медија, већина њихове изложености је порнографији и стога примају искривљене, насилне и девијантне поруке о везама и сексуалном понашању које би требало да усвоје.

С обзиром на то да ће млади људи у једном или другом тренутку наићи на порнографију или је тражити, и на поруку коју добијају из других медија о сексу, с обзиром на ову озбиљну претњу по психолошко-сексуално здравље младих људи која би довела до девијантног понашања, родитељи би требало да преузму активну улогу у коришћењу интернета од стране своје деце и да комуницирају са њима о здравим везама и сексуалности од ране доби. На тај начин им помажу да контекстуализују и доносе одлуке о томе шта виде на мрежи.

Постоје три главне врсте интернет ризика за децу и они су подељени на:

• Ризици садржајаДеца школског узраста могу несвесно приступити узнемирујућим, одвратним или чак непријатним сликама као што су порнографија, слике окрутности према животињама и стварно или симулирано физичко насиље.
• Ризици од контакатаОви ризици укључују контакт деце са људима које не познају или феномене попут „кетфишинга“. Дете може бити наговорено да се састане са неким кога не познаје, да дели личне податке са странцима или да да контакт податке након што кликне на рекламне поруке познате као искачући прозори.
• Ризик од усвајања понашањаДете може показивати понашања која је стекло због агресивних слика којима је било изложено на мрежи.

Према Уставу Републике Косово, у Закону о заштити деце, члан 53; „Мере против веб-сајтова са порнографским садржајем и оних који штете здрављу и животу деце“, забрањује и регулише навигацију у њихову корист, обавезујући надлежне институције да обезбеде безбедан интернет у јавним просторима, укључујући успостављање филтера и ограничења за сајтове који имају садржај неприкладан за децу. Ове филтере би требало да користе и родитељи за регулисање садржаја којем њихова деца могу приступити на свом телефону или било ком другом уређају.

У наставку су наведене неке тачке које родитељи/наставници/старатељи могу користити за решавање ових проблема:

1. Разговарајте са својом децом о сексу и здравим везама од најранијег узраста. Пошто су изложена сексуалним сликама у разним медијима, потребно је да са њима започнете отворен и искрен дијалог како бисте на њихова питања одговорили ви, а не интернет.
2. Вежбајте своје вештине критичког размишљања о сексуалним стереотипима. Истакните како су дечаци и девојчице приказани на паковањима играчака, у каталозима одеће, у рекламама или у филмовима. Дискутујте о томе како се ови стереотипи разликују од њихове стварности и о сексуалним порукама у различитим медијима.
3. Користите софтвер за филтрирање на рачунару или блокирајте сексуално експлицитни садржај преко свог интернет провајдера или користите опције родитељског филтрирања доступне на претраживачима попут Гугла.
4. Након одређеног узраста, претраживачи и блокирање порнографије више нису решење. Зато је најбољи приступ за родитеље тинејџера континуирани дијалог који признаје њихово интересовање за везе и секс као нормално и помаже им да развију вештине критичког размишљања које су им потребне да доносе добре одлуке на мрежи.
5. Помозите својој деци да разумеју штетне ефекте слика које злостављају жене или девојчице или које врше притисак на дечаке да се прилагоде мушком родном моделу усмереном на сексуалну моћ.
6. Усмерите своју децу на квалитетне веб странице које пружају информације младима о сексуалности и здрављу.
7. Поставите јасна правила о посећивању порнографских сајтова. Јасно декларисање ваших вредности и очекивања један је од најефикаснијих начина да утичете на њихово понашање.

Обезбеђивање медијског образовања деце, а самим тим и дигиталног образовања, опрема младе људе вештинама критичког истраживања у дигиталном свету, што пружа безбедно и стимулативно окружење на интернету и у медијима уопште.