Написао/ла: Festim Rizanaj
Два посланика Европског парламента номиновала су студенте из Србије, који предводе протесте, за награду Сахаров - највише признање које Европска унија додељује браниоцима слободе мисли и људских права.
МЕП Ирена Јовева је објавила 18. августа на друштвеној мрежи X, заједно са својим колегом Хелмутом Брандштетером, номиновала је студенте који учествују у српским протестима за ову престижну награду, истичући да они „представљају прави дух Сахаровљеве награде“.
Како је ова номинација извештавана у српским медијима?
Међутим, вест о овој номинацији је другачије одражена у неким српским медијима, који су извештавање пратили делегитимизујућим наративом кроз кривица по асоцијацијиПомињањем Адема Демачија, бившег албанског политичког затвореника и добитника Сахаровљеве награде 1991. године за слободу мисли и браниоца људских права и слобода (овде), ови медији покушавају да представе награду као компромитовану и повезану са личностима описаним као „терористи“.
Новости (19. августа) објавио је наслов: „БЛОКАДЕР НОМИНОВАН ЗА НАГРАДУ КОЈУ ЈЕ АДЕМ ДЕМАЋИ – ВОЂА ОВК И ИДЕОЛОГ АЛБИНА КУРТИЈА – РАНИЈЕ ДОБИО!“ (Блокадисти номиновани за награду коју је Адем Демаћи – вођа ОВК и идеолог Албина Куртија – раније добио), описујући Демача као „идеолога насиља“ и „Куртијевог политичког оца“. (овде)
Информатор (19. августа) је написао/ла: „Сада је све јасно – блокатори терориста номиновани за награду коју је претходно добио политички лидер ОВК и идеолог криминалца Аљбин Курти!“Текст представља демонстранте као „насилне блокадере“ који „тероришу грађане Србије“ и директно су повезани са „злочинима ОВК“ и актуелним премијером Косова. (овде)
Курир (19. августа) је известио: „БЛОКАТОРИ НОМИНОВАНИ ЗА НАГРАДУ КОЈУ ЈЕ ПРЕТХОДНО ДОБИО АДЕМ ДЕМАЋИ, ПОЛИТИЧКИ ЛИДЕР ТАЗВАНЕ ОВК И КУРТИЈЕВА ИДЕОЛОГИЈА: Међу номинованима је био и Алија Изетбеговић!“, проширујући наратив како би укључио и друге историјске личности попут Изетбеговића, представљеног као „ратни злочинац“ и „исламиста“. (овде)
Са теоријске тачке гледишта, „кривица по асоцијацији“ функционише кроз три главна корака (овде):
- Идентификовање стигматизоване личности (нпр. Адем Демачи као „идеолог ОВК“).
- Веза тренутне бројке са овим преседаном (Албин Курти као „Демачијев наследник“).
- Ширење стигматизације на ширу групу (тренутни демонстранти у Србији као „терористи“ пратећи своје наслеђе).
У свим овим случајевима, механизам пребацивања кривице кроз везу је очигледан: данашњи демонстранти нису представљени као студенти који артикулишу демократско незадовољство, већ као „следбеници насилне албанске линије“, коју су раније представљали Адем Демачи, Ослободилачка војска Косова и Аљбин Курти. Тако се сваки чин протеста у Србији убацује у дискурзивни оквир где се описује као унутрашња претња, подстакнута од стране „спољних непријатеља“.
Овај дискурс функционише тако што скреће пажњу са стварних разлога протеста на емотивно и историјски набијену нарацију. Уместо дебате о студентским захтевима, јавности се нуди поједностављена и поларизујућа верзија: протести нису израз друштвеног незадовољства, већ наставак „антисрпске и терористичке“ традиције.
На овај начин, Сахаровљева награда – замишљена као симбол слободе мисли – представља се српском јавном мњењу не као признање грађанског отпора, већ као доказ пристрасности европских институција, које, према овом дискурсу, „подржавају непријатеље Србије“.
Шта је „кривица по асоцијацији“?
Једна од најчешће коришћених техника у политичком и медијском дискурсу, посебно у поларизованим контекстима, јесте оно што је познато као "кривица по удружењу" – окривљавање кроз асоцијацију. Ова стратегија се састоји у изградњи наратива где се појединац, група или идеја повезује са стигматизованим личностима или догађајима, како би се и они доживљавали као опасни, незаконити или непожељни.
Окривљавање по асоцијацији није само реторичка техника, већ и моћан политички инструмент. Циљ му је да затвори простор за рационалну дебату, замењујући га емоционалним асоцијацијама, где се сваки нови актер посматра као део непријатељског и криминализованог ланца. На овај начин, легитимитет појединаца, међународних награда и самих демократских институција се доводи у питање кроз једну личност која служи као мост дискредитације.