Ковид-19 је трансформисао медије и новинарство свуда. Међутим, у зависности од контекста земаља, може се разумети и различит утицај који је пандемија имала на новинарску професију. Ова регионална анализа представиће налазе из 10 интервјуа спроведених са новинарима из четири земље у региону, Босне и Херцеговине, Косова, Северне Македоније и Албаније.
Пандемију су новинари у свакој од ове четири земље доживели другачије, а истовремено је начин на који су обављали своју професију био другачији, прилагођавајући се ситуацији и околностима у дотичној земљи.
Апликације, важан део метода рада новинара током пандемије
Често коришћење могућности које пружа технологија једна је од заједничких карактеристика новинара у четири земље које су предмет испитивања. Различите апликације постале су веома важни делови њихових метода рада. Такве апликације су новинари користили и раније, али не у толикој мери као у периоду када се појавила пандемија, кажу саговорници.
Још једна заједничка карактеристика била је смањење контаката са изворима, због ограничења кретања, а то је истакнуто у случају Косова и Северне Македоније. Међутим, могућност да су интервјуи са стручњацима и другим важним људима лакше обављени захваљујући технологији истиче се као позитивна. Адриатик Келменди, генерални директор Клан Косова, изјављује да су коришћењем технологије успели да интервјуишу одређене људе чешће, више него што би успели да интервјуишу у нормалној ситуацији. Такође истичу помоћ дигиталног доба Главни уредник А2ЦНН-а, Елерт Изеири и новинар из БиХ Милорад Милојевић.
Упркос мерама кретања, Главни и одговорни уредник Коха Диторе, Брикенда Реџепи показује да нису престали са радом на терену покривајући граничне прелазе пре него што буду потпуно затворени, карантине, болнице итд., док Милојевић истиче неке од тешкоћа новинара у Босни и Херцеговини, као резултат ограничења кретања, као што је немогућност учешћа на владиним конференцијама за штампу.
Мобилно новинарство – или новинарство уз помоћ мобилног телефона, било је једно од решења које су новинари донели, због околности, каже он Александар Манасиев, главни и одговорни уредник ВидиВакаОвај облик новинарства користила је и група КОХА, наглашава Реџепи.
Што се тиче институционалне транспарентности и приступа јавним документима, у Босни и Херцеговини и на Косову је примећено да је било лакше када је у питању пандемија, али су потешкоће и даље постојале у вези са другим темама. Упркос томе, новинари у БиХ су успели да открију два скандала, каже Дарко Омерагић, позивајући се на скандал око куповине респиратора и аферу око куповине мобилног болничког шатора. У међувремену, у Албанији, Александер Ципа из УГСХ наглашава чињеницу да је обим података повећан, али то није повећало транспарентност и информисање јавности о врсти информација које су од интереса. Такође се наглашава затварање институција Горан Лефков, уредник у Inbox7.
Испитаници потврђују повећано интересовање грађана за информације, али оклевају да закључе да то подразумева повећани кредибилитет. Ђентијана Беголи из АГК истиче да је поверење публике у медије на Косову остало непромењено, док у случају Албаније, Чипа каже да је поред умножавања публике, повећано и неповерење према онлајн медијима. Манасиев каже да је у Северној Македонији ниво поверења остао какав је био, низак, док Милојевић наглашава да су грађани имали више поверења у медије само у случајевима када се извештавало о коронавирусу.
Ковид-19 узрокује губитак радних места и смањење плата у све четири државе
Током пандемијске кризе, новинари су међу људима који су највише изложени ризику од инфекције. Природа новинарског посла их ставља у такав положај, а то повећава потребу за испуњавањем неопходних услова рада и одговарајућом подршком самих медијских компанија.
У случају четири земље обухваћене анализом, испитаници указују да су предузети неопходни кораци како би се обезбедила основна опрема за борбу против коронавируса, као што је употреба маски, рукавица и дезинфекционих средстава. У Клан Косова је имплементиран протокол од 12 тачака, који дефинише начин понашања, опуштање радног времена, мере за отпуштање одређених категорија радника итд. каже генерални директор Кељменди, који такође додаје да је, међутим, било новинара из неких медија који су наставили да раде као и обично, без заштитних мера. Центро показује да је током овог периода, АГК притекла у помоћ новинарима обезбедивши преко 300 пакета рукавица, маски и дезинфекционих средстава. Психолошко саветовање би такође био неопходан облик подршке новинарима, али то је недостајало у све четири земље.
Поред заштитних мера и подршке новинарима, још једно важно питање је одрживост медија и сигурност посла новинара. COVID-19 је довео до тога да новинари губе посао, док други морају да наставе да раде са нижим платама. У све четири земље, новинари су остали без уговора, укључујући Омерагић, који је био међу 10 запослених који су напустили лист Ослобођење. Омерагић каже да је изненађен одласком новинара из неких медија, посебно, наглашава, добрих новинара. На Косову су новине Зери затворене због пандемије, а 22 запослена су остала без посла. У Албанији, Ципа каже да је око 12% медијских радника погођено, док је 47 новинара изгубило посао. У Северној Македонији, ДуриданскПоказује да је пет новинара остало без посла. Феномен смањења плата био је широко распрострањен у све четири земље, док за разлику од Косова, у Албанији и Северној Македонији није било затварања медија током овог периода.
Финансијски притисак, страх од губитка посла и директно излагање ризику од инфекције били су неки од најпогођенијих аспеката рада и живота новинара. Председник УГШ, Ципа наглашава да је у Албанији до сада потврђено 5 случајева заразе новинара вирусом, као и чланова њихових породица.
Експлозија дезинформација и недостатак стратегије за борбу против њих
Од почетка пандемије, дошло је до експлозије дезинформација везаних за COVID-19. Велико интересовање грађана за добијање више информација о коронавирусу довело је до повећања дистрибуције дезинформација, посебно на друштвеним мрежама.
У земљама региона не постоји стратегија за борбу против дезинформација, међутим, не мањка иницијатива, било од невладиних организација или одређених медија, које покушавају директно да се боре против дезинформација које постају виралне на друштвеним мрежама. Дуридански из Независног синдиката новинара и медијских радника сматра да када медији раде свој посао, онда нема потребе за „специјалним снагама“ за борбу против дезинформација. Да је професионализам најбоља метода за борбу против дезинформација, каже и Изеири, Кељменди и Милојевић.
Извори дезинформација се разликују, а мотиви за ширење дезинформација су различити. Оно што је заједничко у све четири земље јесте да се друштвене мреже виде као главни извор дезинформација. Затим, људи који шире дезинформације су другачији, од оних који једноставно желе да привуку пажњу, како каже Кељменди, и онима који злоупотребљавају ситуацију за одређене политичке или пословне интересе, како он истиче Омерагић.
Још једна заједничка тачка у све четири земље је чињеница да се интензитет дезинформација повећао од избијања пандемије. То се може сматрати природним јер је интересовање људи за тему коронавируса такође подстакло оне који се баве дезинформацијама да се фокусирају на ову кризу као главну тему ових месеци. Кељменди и Милојевић наглашавају да је почетак био критичан, док се временом број дезинформација смањивао. На Косову је, поред здравствене кризе, друштво доживело и политичку кризу, међутим, у погледу дистрибуције дезинформација, доминирале су оне везане за COVID-19. У међувремену, у Босни и Херцеговини, дезинформације о коронавирусу су такође коришћене за одвлачење пажње, због чињенице да нису објављене никакве информације у вези са контроверзним јавним набавкама, наглашава Милојевић.
Слобода медија је била највише угрожена у Албанији и Босни
Још један важан аспект новинарства који је истражен у овој анализи јесте слобода информисања и новинара. Преполовљење броја запослених такође је утицало на смањење могућности приступа информацијама и јавним документима, истичу Беголи и Дуридански. Чипа додаје да се централизација званичних информација вишеструко повећала, још једном истичући тешкоће са којима се новинари суочавају у Албанији, због институција које имају потешкоћа да новинарима обезбеде приступ јавним документима. У међувремену, Кељменди истиче да је једна од позитивних ствари у вези са пандемијом повећање сарадње медија и институција на Косову. У случају Босне, Милојевић помиње како је било тешко приступити другим важним информацијама, осим ако нису биле повезане са пандемијом.
Слобода медија је била највише угрожена у Албанији и Босни и Херцеговини. Ципа показује како су у Албанији медији и новинари кажњени под изговором непоштовања социјалне дистанце у редакцијама и телевизијским студијима. Такође помиње казну против ТВ Ора и подвлачи да је било преко четири случаја насиља и кршења физичког интегритета новинара који су покушали да извештавају из болница и јавних здравствених установа о случајевима и ситуацијама везаним за пандемију. У међувремену, Изеир такође помиње позиве премијера Раме албанској јавности да се држи подаље од медија. У Босни и Херцеговини дошло је до мешања државе у слободу изражавања кроз декрет који се бавио ширењем панике, али који је касније повучен, након реакције јавности и међународних организација. У Македонији није било таквих законских иницијатива, док, Дуриданскнаглашава да је било пет напада на новинаре. Новинари су такође били ометани у свом раду на Косову и током пандемије забележена су три случаја, потврђује ЦентроДакле, постојале су претње слободи медија и оне су се манифестовале на различите начине у све четири земље.
Приватност је такође веома важна у слободи новинара. Испитаници истичу да су свесни кршења приватности, као резултат технолошког развоја, али истичу потребу за коришћењем безбедних комуникационих канала. Келменди каже да употреба технологије повећава могућност праћења или прислушкивања и да то носи ризик од злоупотребе, док Изеир Он сматра да је приватност временом украдена, али је то такође створило имунитет у новинарској заједници.
Новинарство након пандемије, предвиђају се два главна ризика
Да, као што испитаници виде новинарство након пандемије. Финансијске импликације делују неизбежно и то такође брине новинаре у ове четири земље. Дуридански сматра да постоји ризик од прихватања оваквог начина рада као током пандемије, са мање људи, већим коришћењем дигиталних средстава комуникације, што би могло довести до мање потребе за радницима и мањег извештавања са терена, што ће, према речима Дуриданског, на крају резултирати мање квалитетним новинарством.
Манасијев предвиђа да ће доћи до веће употребе дигиталних алата и већег учешћа мобилног новинарства. Управо се страхује од веће употребе технологије Келменди, који додаје да је директан контакт незаменљив и, према његовим речима, новинарство би могло много да изгуби ако се директан контакт или интервјуи замене комуникацијом путем дигиталних средстава. Изеир нада се да ће ова пандемијска ситуација учинити медије одговорнијим, пажљивијим и објективнијим, док Милојевић наглашава чињеницу да у Босни и Херцеговини влада апсолутна неизвесност и предвиђа озбиљне финансијске последице за медије након пандемије.
Једно је сигурно, животи сваког од нас су се променили од почетка пандемије и биће другачији, чак и након што ова пандемија прође. Исто се може рећи и за новинарство, јер оно у крајњој линији произилази из друштва и одраз је друштва у којем делује. Пандемија је још једном открила важност медија, важност новинара и поново потврдила да се не можемо ослањати на информације које припремају они који нису позвани да буду новинари, они који не разумеју вести или улогу медија у друштву.
Анализу је урадио Дрен Гергури за Порталб.мк.
(Дрен Гергури је предавач на Факултету новинарства Универзитета у Приштини и један од водећих стручњака у земљи за дезинформације и лажне вести. Такође је аутор многих научних публикација у престижним међународним часописима.)Гергури је редован колумниста на хибрид.инфо.)