Од: Festim Rizanaj
У времену када се већи део дана проводи испред екрана, било путем телефона, рачунара или друштвених мрежа, људски живот је постао више испреплетен са медијима него икада раније. Ова масовна укљученост створила је сложен свет, где медијска писменост више није интелектуални луксуз, већ витална неопходност. У њеном одсуству, ризикујемо да живимо у ери у којој неписменост није повезана са немогућношћу читања и писања, већ са немогућношћу разумевања и процене информација које нас окружују.
На Косову, овај недостатак постаје алармантан. Упркос технолошком развоју и готово универзалном приступу интернету – који користи преко 90 процената људи старијих од 16 година – медијска писменост још увек није заузела своје право место у образовном систему. Група која је највише изложена неограниченом онлајн садржају су млади људи, који су, према тесту PISA 2022, показали озбиљне потешкоће у разликовању чињеница од мишљења. Косово се такође нашло на претпоследњем месту од 41 земље на Европском индексу медијске писмености 2023, што показује огромне празнине у припреми генерација за дигитално доба.
Суочени са овом дигиталном неписменошћу, изазови се повећавају. Неуспех да се медijska писменост укључи као обавезни предмет снажно је критикован, посебно имајући у виду нове ризике које доноси напредак технологије. Постоји снажна потражња да медијска писменост постане редован предмет, не само због позитивних и негативних ефеката онлајн и друштвених медија, већ и због растућег ризика од вештачке интелигенције и других облика дигитализације. Способност објективне анализе и процене информација, коју негује медијска писменост, неопходна је за борбу против дезинформација у свету у којем се технологија брзо мења. Задржавање медијске писмености искључиво као међупредметног питања, како то преферира Министарство просвете (MASHTI), није довољно да опреми нове генерације потребним вештинама за суочавање са таласом аутоматски генерисаног садржаја.
Институционално, медијско образовање се третира као секундарни или допунски програм. MESTI се изјаснио против успостављања посебног предмета, а критичари указују на недостатак политичке воље да се ова тема озбиљно позабави њоме. Штавише, виталне мере обуке наставника углавном организују невладине организације, које су финансијски зависне од страних донатора, што процес чини неодрживим. Ова реалност, заједно са чињеницом да су школе на Косову знатно заостале у погледу дигитализације, показује да предуниверзитетско образовање и даље негује традиционалне и механичке приступе.
У суштини, медијска писменост није само разумевање како медији функционишу. Она је алат за грађанско оснаживање, за изградњу независног мишљења и за заштиту од политичких и економских манипулација. У доба вештачке интелигенције, где се стварно и вештачко све више испреплићу, ова вештина је једнако важна као и сама писменост.
Стога је време да MESTI делује са визијом и одлучношћу. Медијско образовање треба да постане обавезан предмет на свим нивоима образовања, да га води држава, а не да се ослања искључиво на донаторске иницијативе. Само кроз такав приступ грађани могу бити спремни да не само конзумирају информације, већ их и разумеју, доводе у питање и трансформишу.
Напротив, нова неписменост нашег времена – медијска неписменост – наставиће да производи друштва која су изложена, несигурна и лака за манипулацију. У доба вештачке интелигенције, неинформисаност више није проблем; у свету који производи више података него значења, проблем није недостатак информација – већ недостатак критичког размишљања о њима.