У три чланка објављена од 21. до 25. августа 2026. године, РТ Балкан појачава низ наратива које промовишу руски званичници и политичке личности о Косову. У њиховом средишту су тврдње о погоршању ситуације Срба, „системском притиску“ и ризику од „етничког чишћења“, док се косовске институције и вршилац дужности премијера Аљбин Курти представљају као главни одговорни. Истовремено, НАТО, ЕУ и међународне мисије оптужују се за толерисање или подржавање поступака Приштине. Кроз ове наративе, Русија се позиционира као бранилац Срба и интереса Београда, док се Косово користи и као аргумент за напад на политику и кредибилитет Запада.
Срби су представљени као жртве систематске политике и прети им се „етничким чишћењем“
У чланку „Русија: Неопходан што што шчиши и полни повржи Косова и Метохије под управу Београда" (Русија: Потребан је најбржи и најпотпунији повратак Косова и Метохије под управу Београда.)РТ Балкан прати изјаве вршиоца дужности сталног представника Русије при ОЕБС-у, Александра Волгарјова, који ситуацију Срба на Косову описује као „катастрофалну“. Он тврди да је од 2021. до 2026. године извршено 800 етнички мотивисаних напада на Србе и да је преко 250 Срба и припадника неалбанских заједница ухапшено по измишљеним основама. Такође помиње наводе о кршењу имовинских права, одузимању предмета и коришћењу суђења за ратне злочине као облику притиска на српску заједницу.
Ове тврдње граде наратив у којем се различити политички, безбедносни и институционални догађаји представљају као део координисане политике вршења притиска и уклањања Срба са Косова. У овом контексту, употреба термина „етничко чишћење“ подиже ниво узбуне и ствара перцепцију да се српска заједница суочава са егзистенцијалном претњом. Смањење присуства КФОР-а на одређеним тачкама, укључујући мост на Ибру и манастир Дечани, представља се као фактор који би могао повећати овај ризик.
Наратив је персонализован представљањем Албина Куртија као одговорног за ове догађаје. У чланку се тврди да су „западни присталице“ Приштине дали Куртију „дозволу“ да предузме кораке усмерене на уклањање српског становништва. Дакле, одговорност се не приписује искључиво косовским институцијама, већ се протеже и на међународне актере који подржавају или толеришу политику Приштине.
НАТО, ЕУ и Запад су представљени као заједнички одговорни, док је Москва представљена као заштитник Срба.
У чланку „Москва укат на терор, а из Брисела 'упаковани' тонови: Како Србија да одбрани права Срба на КиМ" (Москва прича о терору, док из Брисела стижу „упаковани“ тонови: Како Србија може заштитити права Срба на Косову), ова нарација се проширује стварањем директног контраста између Москве и Брисела. Док се Москва представља као страна која упозорава на „систематско терорисање“ Срба, реакције ЕУ се описују као опрезне и „упаковане“ изјаве, које имају за циљ очување дијалога и нормализације. На овај начин, улога западних актера у решавању проблема се минимизира и ствара се перцепција да нису спремни да заштите Србе.
КФОР и међународне мисије су стављени у центар ове критике. Смањење присуства КФОР-а на важним локацијама представља се као опасан развој догађаја, док се пренос одговорности на косовске институције приказује као претња безбедности Срба. Кроз изјаве Марије Захарове, НАТО, ЕУ и УН се оптужују за толерисање „етничког угњетавања“ Срба.
Истовремено, чланак промовише идеју да Београд треба да повећа дипломатски ангажман и врати питање Косова пред Савет безбедности УН. Резолуција 1244 је представљена као централни правни основ за српске захтеве, док се помиње и могућност промене структуре међународног присуства на Косову. Укључивање Русије, Кине и земаља БРИКС-а је представљено као алтернатива тренутној безбедносној структури коју предводе НАТО и ЕУ.
Ово ставља Русију у позицију заштитника и гаранта српских интереса, док се Запад представља као фактор који доприноси слабљењу позиције Београда и српске заједнице.
Медведев користи Косово за западну нарацију о „двоструким стандардима“
У чланку „Медведев о двоструким аршинима Запада: Терају по своме, с радошћу су пришли тзв. Косово" (Медведев о двоструким стандардима Запада: Они иду својим путем, радо су признали такозвано Косово), косовско питање је извучено из директног српско-косовског контекста и стављено у шири оквир сукоба Русије и Запада. Дмитриј Медведев користи Косово као пример тврдње да западне земље примењују „двоструке стандарде“ у тумачењу међународног права.
Медведев упоређује случај Косова са Абхазијом и Јужном Осетијом, тврдећи да је Запад признао Косово, док ове две територије није. Кроз ово поређење гради се наратив да се принципи самоопредељења и територијалног интегритета примењују селективно, у зависности од геополитичких интереса Запада.
Косово тако постаје „преседан“ који Москва користи да делегитимише западну политику. Његов случај се не третира искључиво као балканско питање, већ као наводни доказ „лицемерја“ САД, НАТО-а и европских земаља. У овом оквиру, наратив о Косову је директно повезан са руским наративом о НАТО-у као непријатељском блоку и претњи по безбедност Русије.
Три чланка РТ Балкана граде међусобно повезану наративну архитектуру о Косову. На локалном нивоу, Срби су приказани као жртве систематске политике репресије, дискриминације и протеривања, док се недавни безбедносни догађаји, укључујући смањење присуства КФОР-а, тумаче као упозорење на „етничко чишћење“. На политичком нивоу, Курти и косовске институције су представљени као главни актери ове политике, док се НАТО, ЕУ и други међународни актери оптужују да их толеришу или подржавају.
На геополитичком нивоу, Косово Москва користи као аргумент против Запада и НАТО-а, кроз наратив о „двоструким стандардима“ и селективном тумачењу међународног права. Истовремено, Русија се позиционира као бранилац Срба и српских интереса, промовишући повратак косовског питања у Савет безбедности УН и повратак Косова под управу Београда.