У доба вештачке интелигенције, производња дигиталног садржаја је постала бржа, јефтинија и неконтролисанија него икада раније. Једна од највидљивијих последица ове трансформације је феномен који се назива АИ помрија, неквалитетно генерисан или манипулисан садржај, дизајниран да привуче пажњу и да се масовно дистрибуира, без обзира на тачност или контекст. Када ова врста садржаја продре у политичку сферу, она не остаје само „дигитални неред“, већ постаје инструмент утицаја. Ту настаје слопганда: комбинација генерисања вештачке интелигенције са намерном пропагандом, која релативизује дебату, тривијализује јавна питања и манипулише перцепцијом грађана.
Овај феномен трансформише глобални информациони екосистем. Садржај који генерише вештачка интелигенција не само да се такмичи са аутентичним материјалима, већ их често замењује алгоритмима који дају предност ангажовању у односу на квалитет. Резултат је замагљена стварност, где граница између чињеница и измишљотине постаје све више замагљена, јер је корисник уроњен у бескрајни ток деконтекстуализованих слика, видео записа и наратива са баналним конотацијама.
Овај феномен је широко обрађен у међународним извештајима, где је утврђено да је значајан проценат Део садржаја који Јутјубови алгоритми препоручују новим корисницима састоји се од вештачких интелигенцијских видео снимака, произведених да би се повећали кликови и генерисао приход. У САД, током администрације Доналда Трампа, манипулисане слике које су објављивали званични налози, где се он појављивао као краљ, папа или фантастични лик, неки академици су описали као „слоган„, односно институционална пропаганда произведена помоћу вештачке интелигенције ради колонизације пажње јавности. У једном од својих чланака, часопис Жичани отишао је још даље, описујући то провокативним насловом: „Доналд Трамп је први председник са вештачком интелигенцијом".
Како коментатор тврди, Гардијан, Несрин Малик, овај перверзни информациони екосистем не само да замагљује стварност, већ је и искривљује: чак и када смо свесни да је слика лажна, она наставља да утиче на нашу перцепцију. На овај начин, слогаганда не представља само визуелно преоптерећење, већ нови механизам обликовања веровања, где пропаганда не намеће нужно алтернативну „истину“, већ раствара сам појам истине.
У дигиталној сфери албанског говорног подручја, посебно у контексту политичких дешавања на Косову, вештачка интелигенција (AI slop) поприма јасан садржајни облик: фабриковање слика, монтажа видеа, манипулација гласом и производња сензационалних наратива усмерених на нападе на јавне личности у кључним политичким тренуцима. Немамо посла само са манипулисаним садржајем ниског квалитета, већ са намерним екосистемом брзо произведених, јефтиних и виралних материјала који користе технологију да би произвели емоционални шок и политичку и друштвену поларизацију. Ово је слопаганда у локалној варијанти: пропаганда генерисана путем вештачке интелигенције, са деградираном естетиком, дистрибуирана на платформама попут Фејсбука или ТикТока од стране страница и налога са одређеним политичким оријентацијама.
Дакле, феномен не остаје само глобалан, већ се јасно материјализовао и у албанском и косовском дигиталном простору, где политика постаје погодно поље за немарни говор. Друштвеним мрежама круже манипулисани видео снимци који наводно приказују физичке сукобе између дебатаната у телевизијским студијима, вештачке тензије или драматичне реакције које се заправо нису догодиле. Паралелно са тим, дистрибуирају се измишљени снимци где политичари изгледају као да смешно плешу, певају или се понашају непримерено, кроз једноставне монтаже или генерисање вештачке интелигенције. Циљ није информисање јавности, већ исмевање и дискредитација, као и пребацивање дебате са суштинских питања на дигитални спектакл, тривијализовање политике и свођење јавне личности на објекат мемова.
Слопаганда штети дигиталној информационој сфери на много нивоа: прво, поткопава поверење у визуелне информације као доказ, јер када се сваки видео може монтирати и свака фотографија генерисати, чак и аутентични материјали падају под сенку сумње. Друго, деградира политичку дебату, пребацујући је са аргумента на дигитални спектакл. Треће, ствара уморну и онемељену јавност, која се суочава са бескрајним током сензационалног садржаја и све теже јој је да разликује суштинско од вештачког. Генерално, слопаганда није само технолошки феномен, већ културни и демократски проблем: она претвара политику у мемове, дискредитацију у забаву, а манипулацију у комуникациону стратегију. Без јачих механизама верификације, критичких приступа и медијског образовања, ризикујемо да наша дигитална сфера, посебно она друштвених медија, остане арена симулација, где пропаганда произведена од стране вештачке интелигенције озбиљно конкурише стварности и често побеђује у бици за пажњу.