Министар унутрашњих послова Републике Србије и заменик премијера Ивица Дачић изјавио је током предизборног скупа у Београду да ће се српска застава поново вијорити у Призрену, понављајући тврдње о историјским везама Србије са Косовом. Дачић је ове изјаве дао и као одговор на критике бившег немачког министра спољних послова Михаела Рота, позивајући се на историјску прошлост Косова и смањење присуства српске заједнице у Призрену. Његова изјава ставља питање територијалних претензија према Косову у контекст предизборне кампање у Србији (видети овде).
У међувремену, Милош Јовановић, председник Нове демократске странке Србије (Нова ДСС) и носилац изборне листе „Аутентична десница“, током посете Призрену у оквиру предизборне кампање, изјавио је да је „Косово и Метохија Србија, увек је била Србија“. Јовановић је такође рекао да његова коалиција има план за заштиту националних интереса и права Србије и Срба на Косову. У саопштењу његове странке, Призрен је описан као „један од најлепших српских градова“ и као „Душанов царски Призрен“, позивајући се на историјско тумачење града у контексту српског националног идентитета (видети овде).
Од проглашења независности Косова 17. фебруара 2008. године, Србија није признала његову државност и наставила је да сматра Косово делом своје територије. Међутим, изјаве Дачића и Јовановића иду даље од изражавања овог званичног става. Дачић конкретизује територијалне претензије кроз слику српске заставе која се поново вијори у Призрену, док Јовановић представља Косово као неодвојиви део Србије и Призрена кроз историјске референце које повезују град са српским националним идентитетом. Ове изјаве пружају полазну тачку за анализу како се историја и национални симболи користе у политичком дискурсу за артикулисање територијалних претензија, посебно током изборних кампања.
Правна димензија и контекст територијалних захтева
Кумановски споразум дхе Резолуција 1244 Савет безбедности УН поставио је оквир за повлачење југословенских и српских снага са Косова и успостављање међународне управе 1999. године.
У међувремену, 17. фебруара 2008. године, на ванредној седници Скупштине Косова, 109 присутних посланика одобрило је Декларацију о независности, којом је Косово проглашено независном и сувереном државом (видети овде).
Међународни суд правде је 2010. године ОСНОВАНО да проглашење независности Косова није прекршило међународно право. Међутим, саветодавно мишљење није се генерално изјаснило о томе да ли постоји право на сецесију према међународном праву, нити да ли државе имају обавезу да признају Косово.
Такве изјаве су такође у супротности са духом и циљевима Споразума о путу ка нормализацији односа између Косова и Србије, договореног у Бриселу 27. фебруара 2023. године (видети овде). Преамбула и чланови 1 и 2 споразума наглашавају важност поштовања територијалног интегритета, равноправности страна и развоја нормалних и добросуседских односа. У том контексту, декларације о обнављању српског суверенитета над Косовом доводе у питање дух ових обавеза и могу продубити неповерење између страна, додатно ометајући наставак дијалога о нормализацији односа (видети овде).
С обзиром на овај правни и политички оквир, изјаве Ивице Дачића да ће се српска застава поново вијорити у Призрену и Милоша Јовановића да је Косово део Србије могу се тумачити као израз захтева за обнављање српског суверенитета над територијом Косова. То је зато што се не ограничавају само на помињање српског историјског или културног наслеђа, већ се односе на представљање будућег српског суверенитета над територијом где српске институције више не врше власт. У овој околности, помињање обнављања српске заставе у Призрену може се схватити и као претећа.
Иредентизам и инструментална употреба историје
Иако је концепт иредентизам сама по себи не представља доказ конкретног програма за промену граница, већ служи као аналитички оквир за тумачење изјава које изражавају намеру да се територија врати под контролу државе, ослањајући се на историјске, етничке или културне захтеве. У теорији међународних односа, такве изјаве се могу анализирати кроз овај концепт.
Историјски наративи могу се користити за легитимизацију савремених политичких тврдњи, кроз селекцију и тумачење прошлих догађаја и симбола који јачају национални идентитет (видети овде). У овом контексту, помињање косовске историје и наслеђа од стране српских политичара требало би анализирати у односу на то како се оне односе на тренутне територијалне претензије.
Дачићева изјава је релевантна за ову анализу јер изражава тврдњу кроз симболику заставе и идеју његовог повратка у Призрен. У Јовановићевом случају, иста тврдња је артикулисана кроз тврдњу да је Косово одувек било део Србије и кроз представљање Призрена као града повезаног са српским историјским наслеђем. У оба случаја, историја није представљена само као референца на прошлост, већ се користи за подршку политичког става према територији Косова.
Компаративна анализа у међународној политици
Владимир Путинове референце на Кијевску Русију и заједничку руско-украјинску историју коришћене су за оспоравање јединствености украјинске државности и за легитимизацију територијалних претензија (видети овде). Сличност са изјавама Дачића и Јовановића лежи у коришћењу историје за довођење у питање савременог политичког статуса или за поткрепљивање територијалних претензија. Ово поређење служи да се испита начин на који се историјска прошлост користи у политичком дискурсу, без имплицирања да су два случаја идентична у контексту или последицама.
Исто тако, сећање на територијалне губитке из 1920. године послужило је јачању националног идентитета и политичких веза са мађарским мањинама у суседним земљама (видети овде). Подржавање националних мањина преко граница само по себи не представља иредентизам. Значај овог случаја за анализу лежи у начину на који се сећање на територијалне губитке и везе са заједницама преко граница може користити у националистичком дискурсу.
Импликације по међуетничке односе на Косову
Према приступу Роџерса Брубейкера (видети овде), односи између националних мањина, држава у којима живе и држава са којима деле националну припадност обликовани су политичким интеракцијама. Овај приступ се може користити за испитивање односа између политичког дискурса Београда, српске заједнице на Косову и косовских институција. У овом контексту, представљање статуса Косова као привременог може утицати на перцепцију легитимитета његових институција.
С друге стране, Албанци могу такве изјаве схватити као изазов политичком статусу Косова. Теорија међугрупне претње (видети овде) пружа оквир за анализу како се ове поруке могу тумачити као претња политичком статусу или безбедности групе. У овом контексту, теорија секуритизације Бузана, Вевера и де Вајлда (1998) помаже у испитивању како је косовско питање повезано са безбедношћу и националним идентитетом у политичком дискурсу. Дачићева изјава о српској застави у Призрену и Јовановићева тврдња да је Косово одувек било Србија могу се схватити као поруке које представљају статус Косова као нерешено питање националног идентитета и суверенитета. У међуетничким односима, такав дискурс може продубити међусобну перцепцију претње, повећати неповерење између заједница и изазвати реципрочне реакције (видети овде).
Теорија ометања спољне политике
Чињеница да су изјаве дате током предизборне кампање није довољна да се закључи да су намењене одвраћању пажње од домаћих проблема. Међутим, кроз теорију спољне политике одвраћања пажње, која испитује да ли лидери користе спољне тензије да би утицали на домаћу политичку динамику (видети овде), може се анализирати какве ефекте такве изјаве могу произвести у изборном контексту.
Понављање територијалних претензија према Косову могло би да мобилише национални идентитет и консолидује политичку подршку, преусмеравајући пажњу јавности на питања суверенитета и односа са Косовом. Слично томе, Дачићева реакција на бившег немачког министра спољних послова Михаела Рота могла би се искористити за изградњу имиџа браниоца националних интереса.
ЗАКЉУЧАК
Изјава Ивице Дачића да ће се српска застава поново вијорити у Призрену није само референца на историјску прошлост, већ начин представљања српског суверенитета над Косовом као захтева који остаје отворен у будућности. Повезујући историју са конкретним симболом суверенитета, Дачић помера дискурс са непризнавања независности Косова на замишљање повратка српске контроле. У истом духу, Милош Јовановић представља Косово као неодвојиви део Србије, позивајући се на српско историјско наслеђе Призрена како би поткрепио ову тврдњу.
У контексту предизборне кампање, ова реторика може послужити за мобилизацију националног идентитета и представљање одбране претензија на Косово као дела српског националног интереса. Иако се не може утврдити да ли су ове изјаве директно усмерене на изборну мобилизацију или одвраћање пажње од домаћих питања, оно што се може анализирати из њиховог садржаја јесте да се национална историја и симболи користе да би се територијалне претензије Србије на Косово одржале у животу и представиле као континуирани део политичког дискурса.