Написала: Гентиана Пацаризи
Шеф одељења за образовање
Најбоље време да се обрати пажња на медијско образовање је управо оно кроз шта Косово пролази. Уочи ванредних избора и усред глобалне пандемије, квалитет информација које добијамо је кључни елемент у нашим ставовима, понашању и одлукама сада. Делимично намерно, делимично случајно, покрећемо рубрику ОБРАЗОВАЊЕ управо у овом тренутку.
Фраза „медијска писменост“ није сасвим непозната на Косову. Посебно последњих година, много се помиње у медијима заједно са термином „лажне вести“. Међутим, иако су ове друге постале део наших свакодневних разговора, медијска писменост и даље је концепт који није допрео до свих. Стичем утисак да упркос бројним напорима Одсека за новинарство Универзитета у Приштини, прво, а затим и других међународних актера као што су ОЕБС, локалне невладине организације, а често и сами медији; нисмо успели да што једноставније разложимо концепт медијске писмености, да га изнесемо ван интерних кругова стручњака у овој области и учинимо га опипљивим за све. Шта је, на крају крајева, медијска писменост?
Пре неколико недеља, професор Бард Ругова је дао веома јасну дефиницију медијске писмености у једној од епизода ОЕБС-овог програма на ову тему, Edu Media. Рекао је да је медијска писменост знање критичког размишљања. Критичко размишљање о свему што прочитате, чујете или видите у медијима. Имање неке врсте критичког филтера – попут наочара – који вам помаже да процените информације са којима се сусрећете у смислу квалитета садржаја. Али, све је ово мало компликованије.
Критичко мишљење је резултат дугог процеса у којем појединци стичу вештине од раног узраста да процене, разумеју и тумаче оно што доживљавају као део стварности и да на крају створе неку врсту суда. Нажалост, на Косову, овом процесу недостаје одговарајући фокус. Стога, када појединци пролазе кроз различите животне фазе, неки од њих не успевају да се опреме вештинама критичког мишљења. Као резултат тога, њихова уверења и ставови се обликују без проласка кроз ову врсту процеса.
Медијска писменост превазилази основне вештине разумевања онога што читате, видите или чујете. Али ни ту ствари нису боље. Чак и 2018. године, процена петнаестогодишњака у нашој земљи у оквиру Програма ОЕЦД за међународну процену ученика 2018 (ИЗВЕШТАЈ ПИСА) показала је да само 21% њих може да идентификује, барем, главну идеју у тексту, пронађе информације и размисли о његовој сврси. У међувремену, само мали проценат њих може да разуме дугачке текстове, да се носи са апстрактним или контраинтуитивним идејама и да разликује чињенице од мишљења. То значи да већина петнаестогодишњака на Косову не може ни да идентификује главну идеју у тексту, његове информације и сврху, а камоли да разликује чињенице од мишљења. Док се већина петнаестогодишњака на Косову мучи да разуме основне текстове, они су свакодневно изложени различитим облицима информација које долазе из различитих улазних тачака.
Ови подаци су само за део становништва Косова, други могу бити још гори, али свакако је овај резултат јасан показатељ каква будућност чека наше друштво када ови петнаестогодишњаци достигну године да доносе одлуке о својим животима као појединци и као део заједнице у којој живе. Иако су наше одлуке обликоване информацијама које имамо на располагању, један од главних циљева медијског образовања је да процес доношења одлука буде добро информисан.
Иако је критичко размишљање важно у сваком аспекту живота, оно игра суштинску улогу приликом интеракције са медијима и информацијама. Пандемија COVID-19 је још једном истакла резултат нашег недостатка давања приоритета овој области. Вероватно не само ја, већ многи од нас имају људе у свом блиском кругу који пандемију сматрају огромном преваром коју су оркестрирале велике светске силе како би успоставиле нови светски поредак. Или како ћемо, користећи пандемију као изговор, имати чипове уграђене под кожу и друге сензације. Хранећи се таквим информацијама произведеним и дистрибуираним понекад из неодговорности, а понекад из незнања, јавно здравље је доведено у опасност и то представља једну од најосетљивијих тачака недостатка медијског образовања. Медијско образовање није само лепа фраза, већ вештина слична по важности писању и читању.
Али ово није ништа ново ни на косовском ни на глобалном нивоу. Оно што је ново у овоме јесте да, док се инфраструктура за дистрибуцију неквалитетних вести и информација усавршава, друге тачке ослонца опадају. Квалитет образовног система, поверење у институције и поверење у медије опадају и у тренду је фаза неповерења. Када се институцијама, стручњацима и медијима не верује, људи се окрећу алтернативним изворима информација. Доводи се у питање носећа структура ових извора информација, а са њима и све остало.
Постоје различити разлози зашто су дезинформације постале главна тема широм света. Бројне студије се спроводе и бацају светло на овај феномен, али ипак је то нова област и нисмо сви стручњаци у њој и не можемо то постати преко ноћи. Али, иако је ова област тек недавно добила глобални приоритет, на Косову смо и даље далеко иза. Ресурси у овој области недостају и недостаје доследан фокус у овом правцу.
Покретањем ОБРАЗОВАЊА (EDU) покушаћемо да допринесемо овом простору тако што ћемо што једноставније и практичније објаснити концепт медијског образовања. Покушаћемо да попунимо празнину корисним материјалима за сваку заинтересовану страну. Као секција за проверу лажних садржаја, наш циљ је додатно ојачан јер је целокупна активност платформе усмерена у том правцу.
Рубрика је скромне тежине и фокусираће се на разраду медијске писмености у широком спектру међусобно повезаних области, а посебно на информационе поремећаје. Поред тога што служи као образовни и информативни простор за публику, рубрика је отворена за допринос стручњака из ове области у простору за разраде. Све ово је почетни корак за друге потенцијалне пројекте који могу још конкретније допринети давању приоритета медијској писмености у јавном простору као неопходној вештини за сналажење у данашњем свету који карактеришу дигитализација, технологија и медији.