а) Раст публике
Дигитално доба је уклонило многе препреке за издаваштво и означило „пренос алата за производњу у руке људи раније познатих као публика“, који су сада постали копродуценти садржаја, укључујући вести – улога и радна пракса која се такође може назвати продукцијом.
б) Појава друштвених медија
Твитер и Фејсбук као стубови друштвених медија, утичући на професионалне праксе и идентитете новинара (посебно у вези са верификацијом, ангажовањем публике и сукобом јавне и личне сфере који се дешава на друштвеним платформама20), као и на дистрибуцију материјала. У овим мрежама које су створили појединци који су веровали једни другима, дистрибуција информација од пријатеља до пријатеља (посебно на Фејсбуку) почела је да доводи у питање традиционалне методе дистрибуције материјала. Корисници су сами управљали током материјала и информација – укључујући материјале новинских агенција, новинара и других поузданих извора информација – без посредника. Као резултат ове дистрибуције преко „мрежа поверења“ (корисници и пријатељи), нетачни, лажни, злонамерни материјали, као и пропагандни материјали маскирани као вести, почели су све више да се шире. Истраживачи су открили да је већа вероватноћа да ће материјали са емотивним садржајем и они које дели пријатељ или рођак бити поново дистрибуирани на друштвеним медијима.
Узроци дистрибуције:
• Повећање шанси за вирално ширење дезинформација и погрешних информација као резултат појачања дистрибуције путем „мрежа поверења“27 и емоционалних реакција (које могу бити узроковане потврђивањем предрасуда).
• Способност влада и других институција да заобиђу контролу и верификацију од стране медија тако што ће се „директно обратити јавности“ како би избегли надзор. Постоје докази о све већем нивоу манипулације моћи на друштвеним мрежама од стране оних који желе да утичу на исходе избора и јавну политику.
• Тешкоћа повлачења или исправљања случајева дезинформација и погрешних информација након што се вирално прошире – без обзира на то колико се неко труди да их разоткрије или да извести о откривању преваре, утицаји и последице измишљеног извештаја, дезинформишућег мема, пропагандног видеа који се продаје као вест или погрешног извештаја који је резултат недостатка провере не могу се у потпуности елиминисати.
• Потреба за тренутним објављивањем на друштвеним платформама може довести до ненамерног дељења погрешних информација и дезинформација или материјала из непоузданих извора.
• Низак ниво медијске и информатичке писмености и слабе вештине провере чињеница код шире јавности. То значи да у многим случајевима корисници друштвених медија нису у могућности да процене да ли је неки материјал истинит или не пре него што га поделе са другима.
• Ризик да ће владе еродирати слободу изражавања изнутра кроз цензуру или неоправдана затварања као одговор на горе наведене хитне проблеме.
• Појава филтер мехурића, који теоретски потврђују личне предрасуде и ограничавају изложеност квалитетним и проверљивим информацијама.
• Ризик да ће лоше радне праксе и новинарски производи додатно ослабити поштовање публике према професији и дати легитимитет нападима на медије од стране оних који желе да ућуткају критичаре.
• Ризик да ће публика бити дезоријентисана и неспособна да разуме шта представља вест или да неће препознати дезинформације које се маскирају као вест.
• Недостатак припремљености редакција за реаговање на дезинформације и потреба да уреднички тимови друштвених медија развију нове стратегије за решавање ових проблема.
Извор: Новинарство, „лажне вести“ и дезинформације: Приручник за обуку и образовање новинара