Најава КФОР-а о постепеној „оптимизацији“ снага, која укључује предају неких безбедносних одговорности Косовској полицији на кључним тачкама, као што су мост преко реке Ибар и манастир Дечани, постала је полазна тачка за интензивну наративну кампању званичног Београда, српске листе и српских медија. За КФОР, овај процес се повезује са побољшањем безбедносне ситуације и постепеним прилагођавањем његовог присуства околностима на терену. Међутим, у српском дискурсу, то је уоквирено као „напуштање“ Срба, стварање безбедносног вакуума и нова опасност за српско становништво на Косову.
Наратив је конструисан на неколико међусобно повезаних нивоа: прво стварањем осећаја узбуне, затим делегитимизацијом процене КФОР-а и саме међународне мисије, а потом и приказивањем Косовске полиције као извора несигурности. Да би се конкретизовала ова тврдња, различити случајеви и инциденти се стављају у исти оквир и представљају као доказ систематског „терора“ над Србима.
„Аларм“ и наратив о неизвесности
Наратив је почео драматичним језиком кризе. Таблоид Информер је објавио наслов „Упаљен аларм у Београду! Опасна игра на северу КиМ„(Узбуна у Београду! Опасна игра на северу“), представљајући промену присуства КФОР-а не као технички процес, већ као развој догађаја који директно угрожава безбедност Срба.
У овој фази, важну улогу су одиграли представници српске листе, који су оспорили међународну процену да се безбедносна ситуација побољшала. Игор Симић поставио је знак питања на основу ове процене, наводећи: „Поставља се питање на основу којих анализа је КФОР дошао до закључка да је ситуација на терену стабилна…“
Ова изјава је важна за наративну конструкцију јер не само да оспорава одлуку КФОР-а, већ и премису на којој је она донета. Доводећи у питање процену да је ситуација стабилна, ствара се перцепција да се повлачење КФОР-а дешава у време када, према тврдњи Србије, опасност и даље постоји.
Ово ствара основу за наратив о „напуштању“ и за аргумент да је српска заједница остављена без заштите.
Питање КФОР-а: од „оптимизације“ до наратива неповерења
Главни стуб наратива изграђен је кроз званични састанак делегације српске листе, коју је предводио њен лидер Златан Елек, са командантом КФОР-а, турским генералом Озканом Улуташем. Састанак је српска страна искористила да артикулише противљење смањењу међународног присуства и да доведе у питање процене КФОР-а о безбедносној ситуацији.
Елек је изразио „снажно противљење“ сваком смањењу међународног присуства. На тај начин, став српске листе није био ограничен на критику оперативне одлуке, већ је представљен као противљење самом процесу постепеног преношења безбедносних одговорности на локалне институције.
У истом контексту, Милан Радојевић, градоначелник Северне Митровице, представио је састанак као покушај да се КФОР-у покаже да се њихове процене не поклапају са стварношћу на терену. Изјавио је: „Стварност на терену не одговара извештајима и проценама које долазе од КФОР-а.“
Ова изјава појачава важан елемент наратива: институционални извештаји КФОР-а се представљају као нетачни или недовољни, док се српски политички актери позиционирају као алтернативни извор „стварности на терену“.
С друге стране, командант КФОР-а Озкан Улуташ је нагласио да је процес повезан са побољшањем безбедносне ситуације. Међутим, српска страна је такође користила изјаву да је процес "може се обрнути“ у случају погоршања ситуације. Овај елемент је коришћен да га одржи у животу наратив о потенцијалној кризиЧак и ако КФОР смањује своје присуство због стабилизације, сама могућност повратка у процес се тумачи као доказ да ризик остаје реалан.
Наратив о неповерењу се проширио и на директне оптужбе за пристрасност КФОР-а. Милован Дрецун изјавио је да су одлуке КФОР-а „у потпуности у складу са захтевима Албина Куртија“, приказујући међународну мисију као актера који не одржава своју неутралност. Дрецун је посебно циљао турског команданта Озкана Улуташа, наводећи: „Јасно је да, пошто је турски генерал задужен за КФОР, КФОР се понаша веома пристрасно...“
Ова нарација је такође била повезана са Резолуцијом 1244, која се користи да се тврди да КФОР треба да остане главни гарант безбедности и да повећање улоге Косовске полиције није прихватљиво.
У истом духу, председник Србије Александар Вучић је састанак између начелника Генералштаба Војске Србије, Милана Мојсиловића, и команданта КФОР-а окарактерисао као "најгори састанак до сада„, додајући: „Само се не претварај да си за дијалог, јер ниси.“
Кроз ове изјаве, критика се помера са конкретног питања оптимизације снага на шири наратив о неповерењу према НАТО-у и међународним актерима.
Делегитимизација Косовске полиције
Још један централни стуб наратива је приказивање Косовска полиција није институција одговорна за ред и безбедност, већ као извор претње и притиска на српску заједницу.
Овај елемент је посебно важан јер постепени пренос одговорности са КФОР-а на Косовску полицију чини ову последњу актером који ће, према српском наративу, добити већу контролу над осетљивим тачкама. Сходно томе, делегитимизација полиције служи и делегитимизацији процеса оптимизације самог КФОР-а.
У овом оквиру, Косовска полиција је представљена као „објекат за мучење„, док се њени појединачни поступци тумаче као део шире политике притиска на Србе. Ово ствара једноставну наративну формулу: што се више одговорности пребацује на Косовску полицију, то је већа опасност за Србе.
Инциденти као „доказ“ наратива
Да би се поткрепила ова тврдња, различити случајеви су укључени у исти наративни оквир. Они се не третирају једноставно као појединачни инциденти, већ се користе за стварање опште слике несигурности и притиска на српску заједницу.
Случај Ненада Рашковића: Случај Ненада Рашковића из села Дрен, општина Зубин Поток, Београд је интензивно користио за изградњу наратива о „бруталности“ Косовске полиције. Према верзија коју је објавила српска странаРашковић је ухапшен, одведен у шумско подручје, везан за дрво и претучен гуменим цревом. Током конференције за новинаре Српске листе, Златан Елек је дао хронолошки опис догађаја, која се у неким детаљима разликовала од верзије представљене у саопштењу Српског листа од 11. августа.
Према верзији коју је, како је Елек навео, Рашковић рекао, припадници Косовске полиције су га претукли током претреса његове куће и захтевали да преда оружје. Затим су, према његовим речима, полицајци отишли и вратили се неколико сати касније, када су га наводно одвели у шуму, везали за дрво и поново га тукли цревом за воду.
На крају, према Рашковићевом сведочењу, које је пренео Елек, вратио се на главни пут, а наводно му је прећено да ће се полиција поново вратити.
Заменик директора Косовске полиције за северни регион, Ветон Елшани, изјавио је да полиција, до тог тренутка, није имала информације да су њени припадници претукли било коју особу током полицијских акција у области Зубиног Потока.
Такође је објављено да је Полицијски инспекторат Косова (ИПК) покренуо је истрагу прелиминарна истрага по службеној дужности у вези са тврдњама Ненада Рашковића, из села Дрен у општини Зубин Поток, да су припадници Косовске полиције употребили прекомерну силу према њему.
Случај је добио политичку тежину кроз изјаве Милоша Вучевића, лидера СНС-а и саветника председника Србије. Он је описао инцидент као si "дело руку џелата“, изјављујући: "„Наш народ трпи стравичан терор на Косову и Метохији. Очекујем хитан одговор на ове злочине.“
Вучевићево учешће помера случај са појединачног на политички и међународни ниво, користећи га као аргумент за тражење спољног одговора на косовске институције.
Ову нарацију је појачао шеф Канцеларије за Косово, Петар Петковић, који је објавио фотографије Рашковићевих повреда и изјавио је„Ово су слике Куртијеве 'демократије' – модрице, хематоми и злостављање животиња.“
Председница Одбора за Косово и Метохију Скупштине Србије, Данијела Николић, такође је искористила прилику да пребаци одговорност са косовских институција на међународно присуство. У саопштењу је Рашковићеве повреде описала као „срамоту за КФОР, ЕУЛЕКС и ЕУ“, захтевајући да ове институције покажу које ће конкретне мере бити предузете и ко ће бити позван на одговорност.
Инцидент у Липљану: Још један инцидент који је коришћен за појачавање наратива био је постављање застава ОВК и Албаније на ограду православне цркве у Липљану. Српска страна је то представила као „нови напад на србизацију„и као доказ опасности по српске верске објекте.
Канцеларија за Косово описала је инцидент као чин „застрашивање верујућег народа„, повезујући то са наводима о притиску и протеривању Срба.
Иако је Косовска полиција ухапсили су осумњичене (један под утицајем алкохола), српски наратив је то представио као доказ да су цркве у опасности без КФОР-а.
Водовод/Водовод: Исти оквир такође укључује акције у области Газивода (Ујман), укључујући рушење недозвољених објеката. Деловања косовских институција су у неким српским изворима представљена као „наставак терора“ и покушај вршења притиска на Србе.
Овде се јасно појављује механизам селекције и повезивања инцидената: полицијске акције, административна питања, инциденти у верским објектима и оптужбе за злостављање стапају се у јединствен наратив, према којем косовске институције спроводе координисану политику притиска на Србе.
Генерално, српски наративи након објаве смањења броја војника КФОР-а конструисани су кроз јасан ланац интерпретација. Прво, ствара се узбуна, представљајући смањење броја војника као „опасну игру“; затим се процена КФОР-а делегитимише, тврдећи да се његови извештаји не поклапају са стварношћу на терену; даље, косовска полиција се делегитимише, представљајући је као извор претње; и коначно, појединачни инциденти се користе као наводни докази за поткрепљивање овог оквира.