Недавне изјаве руских званичника о ситуацији на Косову представљају наратив усмерен на тврдњу да се српска заједница суочава са „етничким чишћењем“ и „систематским терором“, док се косовске институције, КФОР, НАТО и Европска унија приказују као одговорни или саодговорни за ову ситуацију.
Истовремено, Русија се представља као актер који штити Србе, Србију и спровођење Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Изјаве руског амбасадора у Србији, Александра Боцан-Харченка, и портпарола руског Министарства спољних послова, Марије Захарове, долазе у контексту недавних промена у присуству КФОР-а на неколико осетљивих тачака на Косову и тумаче ове догађаје као доказ повећане опасности за српску заједницу.
Русија се представља као заштитник Срба
Руски званичници су интензивирали своју реторику о ситуацији Срба на Косову, приказујући Русију као њиховог заштитника, а косовске институције као одговорне за наводни процес „етничког чишћења“. Дана 19. августа 2026. године, руски амбасадор у Србији, Александар Боцан-Харченко, изјавио да Русија „чини све“ да спречи „етничко чишћење“ Срба на Косову. Он је ову улогу повезао са положајем Русије као сталне чланице Савета безбедности УН и са политичком подршком коју Москва пружа Србији. У ствари, сличну тврдњу Боцан-Харченка о „постепеном етничком чишћењу“ раније је објавио Hibrid.info, који ју је оценио као тврдњу која није поткрепљена чињеницама. (овде)
Затим, 21. августа, портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова, поновио је и проширио овај оквир, описујући ситуацију Срба на Косову као „катастрофалну“ и тврдећи да се над њима спроводи „систематски и намерни терор“.
Тврдња о „етничком чишћењу“ и „систематском терору“
У својим изјавама, руски званичници представљају низ догађаја – безбедносне инциденте, хапшења, судске поступке, питања имовине и акције косовских институција – као део координисане политике против Срба.
Захарова је тврдила да се Срби терају да напусте своје домове, да се против њих „фабрикују“ кривични поступци и да се користи несразмерна сила, чак и мучење. Такође је навела рушење зграда у области Газиводе/Ујман у јулу 2026. године као пример наводних процедуралних кршења.
Случај Газиводе/Ујман је стваран догађај, али документоване чињенице не поткрепљују његов опис као дела кампање „етничког чишћења“. Дана 21. јула 2026. године, косовске институције су срушиле 11 зграда у области Ујманског језера, док су се међународне мисије противиле тој акцији.
Исто тако, постојање хапшења и истрага за ратне злочине не доказује аутоматски постојање координисане државне политике „етничког чишћења“.
У својој изјави, Захарова иде даље од тога упозоравајући на „хуманитарну катастрофу“ на Косову и позивајући УНМИК и међународне структуре да предузму свеобухватне мере. Ова формулација подиже ниво узбуне и представља ситуацију као кризу која иде ка хуманитарној ескалацији.
Делегитимизација КФОР-а
Централни елемент новог руског наратива је такође тумачење промена у присуству КФОР-а. Боцан-Харченко и Захарова су повезали промене на мосту преко Ибра у Северној Митровици и у области манастира Дечани са повећаним ризиком за српску заједницу.
Захарова је тврдила да одлука КФОР-а да смањи своје присуство на овим тачкама и делимично замени своје трупе косовском полицијом представља претњу повећањем међуетничких тензија. На овај начин, оперативна промена у присуству КФОР-а се тумачи као доказ ширег процеса „напуштања“ Срба од стране Запада. У међувремену, промене у присуству КФОР-а треба разликовати од повлачења мисије: Резолуција 1244 је овластила међународно безбедносно присуство на Косову, док документи УН дефинишу КФОР као ово међународно безбедносно присуство, уз значајно учешће НАТО-а.
Руски наратив иде даље од критике недавних промена и има за циљ да делегитимише улогу КФОР-а и међународног присуства. На истој конференцији на којој је говорио Боцан-Харченко, бивши заменик председника руске Думе Сергеј Бабурин тврдио је да „мит“ да је КФОР на Косову у складу са Резолуцијом 1244 треба „разбити“ и позвао на замену НАТО снага другим међународним снагама. Ова тврдња је у супротности са самим документима УН: Резолуција 1244, усвојена 10. јуна 1999. године, овластила је успостављање међународног безбедносног присуства на Косову. Документи Уједињених нација идентификују ово присуство као КФОР, предвођен НАТО-ом. Дакле, руска критика није усмерена само на начин функционисања КФОР-а, већ и на стварање перцепције да је његово присуство правно сумњиво или незаконито.
ЕУ и Запад су представљени као заједнички одговорни
У Захаровиној изјави, одговорност се проширује и на Европску унију, НАТО и друге међународне структуре. Она је оптужила западне престонице за „апатију“ и тврдила да њихова неактивност подстиче „етничко чишћење“ Косова. Што се тиче ЕУ, навела је да није успела да посредује у дијалогу и да је „саботирала“ спровођење споразума о Заједници општина са српском већином.
На овај начин, наратив конструише јасну шему: косовске институције су представљене као репресивни актери, ЕУ и НАТО као актери који толеришу или омогућавају ову политику, а Русија као актер који се супротставља и штити Србију. Ово помера косовско питање од политичког и безбедносног спора до шире геополитичке конфронтације између Русије и Запада.
Изјаве Боцан-Харченка и Захарове граде заједнички наратив са четири главна елемента: Срби на Косову су представљени као заједница под егзистенцијалном претњом; косовске институције су оптужене за „етничко чишћење“ и систематску репресију; КФОР, НАТО и ЕУ су представљени као актери који не успевају или сарађују у овом процесу; док је Русија позиционирана као бранилац Срба, Србије и Резолуције 1244.